На град му е најбоље к’д се разд’нуе, к’д никој нема по улице, не га газив свакакви

NBK Никола Богатиновски (Герила)

Никола обитава у дел на Куманово куде Сераву. Тамо су улице около пазарче, тамо е џаде што води накуде Диво насеље, тамо е сокаче сас оригиналан погон за производство на најбољи постоеќи јогурт. Живахан чвор е тој тамо - преплетуев се саобраќаи, генерације, радости, невоље и занимацие. Погодно тло за развивање проницљивост за градски и општествени појаве. Срж од оној што се садржи у његови песме изрецитирано е и у срцевину на овој што мене ми га има испоодговорено.
Па, еве, изволте: како е кажано, такој е пренесено.

Јо, Никола. Речи ни: како ти летна овој лето? Как’в беше смрад у твој дел на град? Имаше ли мириси на зимнице и други паљевине, или исто како и овде [куде стару цркву] – корне на контејнери потпалени куде средоречки дечки?
Здраво, здраво, састав за летан распуст ли га почнуемо, такој ми личи почетак на муабет? Исто и куде мене, има ед’н голем контејнер што служи за много станари, замисли што све трпи он од нас, па назад ми од њега, кој е с’г контејнер туј? Еве, и припреме и паљевине се спремав, само непријатан чур, не он’ј што иде уз весеље: запалиш и се веселиш до онам, да не ти кажу!

Имаш ли објашњење: куде ги снемуе људи? Тихи биднуев непосредни близине, нечујни су ни далеки даљине. Дали у наш град е све по-истинито оној горко-математичко: “Биле си двоица без троица. Чекав да дојде још ед’н, и там’н – да нема никој.”?
К’д веќ се играмо с’с бројке, овдека важи и оној “ни пет, ни шес”, ама тој НЕГО СЕДАМ никако га нема! Снемуе ги људи, мене ми е скроз јасна тај појава, прошла ги младост у нечие л’жање, године и године и кажале: “крај”, идев на некое сигурно боље место! Можда треба да ги се каже крај б’ш на тија што ни снимав филмови, да ги се исече лента на т’ј лош филм, да ги обесиш с’с исту и ваљда крај на т’ј лош филм ќе се деси, тој би бија хепи-енд за сви нас!

Tвој заеднички стих (сас колегу Twister-а) е дека у ов’ј град се живи “док не полудиш и ти отидеш, или тој или ќе се уклопиш и с’с њим да бидеш”. Што се деси сас њега, куде исчезна Twister? Ја, па, б`ш скоро дозна дека Жиле (T-Ghost, ваш колега у `Герила) има сменето живеачки град (јес да е у МК, али не е КУ) и животни прилике, и ми дојде малце како изненаѓење. Куде ќе се бидуе, што се увидуе у наредан период?
Да, Твистер ни е преко бару, во Аустрелија, Жиле с’с супругу веќ подугачко ван град Куманово. а даљни планови не знам, судбина е опасна ствар, свашта знае да измисли и испланира. Музика да се ствара што може повише, дали соло, дали колаборације, да се рокав микрофони и бине, тој е најважно, свакако!

Малце да се поиграмо около називи на два албума: `По нашу мерку` од 2015, и `Од подрум до бину` од овуј (2019-ту) годину. Што да се испомења по свакодневља: нас самите, опкружења, рутине или некои сасвим седми работе? Како да се биде пицнат и цакум-пакум, а не дај-што-даш конфекција и бужутерија? Која е добра процедурка да идеје издестилирани по подземни сутерени се изнавикав и споделив од бински разгласи?
Т’ј дел (на бину) е много помал дел него оној пред тој. Правиш, па преправљаш, диши – издиши, давај жртве безброј и скроз заебано што ти вика: “Ајде, па, па и па!”. Цело тој стварање на себе заедно с’с своју музику е понекад много мучно и опасно, ама нема боље – за ништо не би га мењаја!

Кои су градски ќошиња кои си ги сматраш за свои? Уопште, има ли дел у ов’ј град пренатрупан од зграде и пун сас авта да фрљиш поглед кој ќе остане да лебди пар сата (како пловак на водну површину при риболов), а да не те пукне с’клет од буку и гужву за да побегнеш брзокорачки? Или, тија и такви медитацие си ги омогуќуеш на друкчији локацие или друкчие наштимани ситуацие?
Медитација знае да ми се деси самo у подрум куде што снимамо, у тоталну тишину! Најбоља терапија ми е, исто, сам да оду по некој сат, такој често стартују некоју строфу која се довршуе дома. Мада, свакако, дружу се с’с екипу свакодневно, не се затварам с’с днови и да ме нема. И БРАВО ЗА РИМУ У ЗАДЊУ РЕЧЕНИЦУ! ПАУ!

Спотови у кои те има су на б`ш урбани локацие (приземни улази и поткровља на зграде, школски дворови, јавни паркинзи), и – ако добро уочују – сви су снимани у касно попладневни или вечерњо-ноќни сати. Назив на едну песму е “Град плаче”. Што, според тебе, му се дешава на градот к’д су онија најзаебани т’мни минуте пред само разд’нување? Како га ти доживуеш град (à у центар, à у предграѓа – к’д куде се задесиш) у изгрејсонца на први есенски викенди или задњи студенила на зиме?
Па, т’г, у т’ј период к’д се разднуе, к’д никој нема по улице, на град му е најбоље, не га газив свакакви, не га прљав, не га гнасив и не му галамив! Мислу дека исчила максимално од сви гадости од д’н претходно.

Кои мали кораци мислиш дека би требало да ги спроведемо/изодимо за да нашиов град нй биде сас големо `Г` (Град), а не без `р` (гад)?
Па, за да га добиемо тој големо ‘Г’ прво треба да га избацимо и ке остане ‘РАД’ – треба да поработимо на добри ствари и да га чувамо зашто е само наш.